— 14/06/2011 11:01

Видео игре неће спасити свет

Tekst:

текст: Душан Милетић

Видео игре неће спасити свет

Сви већ добро знамо ову причу; сваки пут кад се појави и омасови неки нови вид забаве, свет се подели у два табора: једни тврде да ће нова разбигрига заглупети људе и претворити свет у пакао, а други да ће га она преобразити у рај на земљи. Тако је било и са модерним романом у средњем, и са телевизијом у прошлом веку, док се данас копља ломе око видео игара, а ни пакао ни рај никако да дођу. Прва струја је већ довољно, што рекламирана, што критикована, тако да о њој и нема више шта ново да се каже, док о другој тек почиње да се озбиљније говори.

 

Основна теза је да, ако су људи сатима обузети видео играма, свет и решавање великих проблема треба редизајнирати по узору на видео игре како бисмо живели у благостању. У реду, ако на тренутак заборавимо чињеницу да приличан број људи видео игре једноставно сматра досадним, мораћемо још и да заборавимо да логички ток мисли захтева да се прво пронађе проблем, па тек онда решење, да би нам овај концепт на први поглед деловао ОК.
У суштини, конкретан начин на који мисле да свет претворе у видео игру је добро познат – ради се о старом систему награда и казни, чије су мане већ дуго познате (и игнорисане). Пре свега, такав вид мотивације делује тако што човеку сужава видик и повећава концетрацију. То је јако добро ако људи које мотивише раде на производној траци или обављају неки други механички посао који има јасно дефинисан циљ и јасан сет правила и радњи које воде то тог циља, али када посао захтева чак и рудиментарне когнитивне вештине или минимум креативности, наука (професори са MIT-а у истраживању за америчку Банку за федералне резерве) каже да је систем награда и казни чак и контрапродуктиван. У том случају је за мотивацију много боље користити принцип аутономије, који се, на пример, примењује у Гуглу као пандан класичним Волстрит бонусима.

 

Гејмерске идеје за преуређење света су суштински само нашминкана (да не кажем ремоделована) верзија актуелног система, с тим што је у овим теоријама акценат на наградама, а не на казнама, што је можда још већи проблем, јер би у слободном друштву непожељних облика понашања требало да буде релативно мало, а пожељних много. Фаворизовање само одређених облика понашања би могло да води тоталитаризацији друштва, док би си спутавала креативност и проналажење нових решења.

 

Дискриминација је још једна од потенцијалих нуспоследица гејмификације друштва. Можда је ОК наградити некога ко може да претрчи десет километара, или пар који је добио дете, није ОК посредно ускратити инвалидима и лезбејским и геј паровима право да уопште буду награђени.

 

На крају, постоје и тотално практичне препрека на путу ка гејмификацији друштва. Пре свега, како рачунати поене у друштву у ком се скоро свака акција бодује!? Треба наградити и онога ко ко може да претрчи десет километара, и онога ко може да направи шпагу, и онога ко је прочитао Махабхарату и Рамајану. За то су потребне или милијарде сензора и потпуно одрицање од приватности, или превелик и прескуп чиновнички апарат и скоро потпуно одбацивање приватности.

 

  • Share this post:
  • Facebook
  • Twitter
  • Delicious
  • Digg

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.