— 14/06/2011 10:08

Мрачно огледало Холивуда – Дарио Арђенто

Tekst:

текст: Борис Петровић

Мрачно огледало Холивуда – Дарио Арђенто

Није лако писати о режисеру какав је Дарио Арђенто. Колико год имао везе са својим колегама савременицима – филмови су му јасно инспирисани холивудским узорима, графички експлицитни, са безброј рупа у заплету, ингениозном музиком и свим осталим особинама италијанског Б филма седамдесетих година – толико се од свих њих и неопозивно разликује. Покушаћемо да објаснимо.

Прво одступање од правила италијанског Б филма је изнимно мала продуктивност. Док се све његове колеге које смо до сада разматрали могу похвалити са у просеку шездесет наслова по филмографији (осим Фернанда ди Леа, који је снимио двадесет и три наслова свеукупно и Марија Баве, тридесет и седам), Арђенто је снимио само седамнаест дугометражних филмова, два сегмента једног омнибуса и две телевизијске серије. Узевши режисерове поодмакле године као и рани улазак у свет филма, број уноса мали и за много звучнија имена. Друго, Арђенто је ретко кад имао проблема са ограниченим буџетом, барем не на тај начин који би био одмах видљив и отворено штетио његовом делу. На располагању су му били врсни сценографи, најбољи музичари, директори фотографије, па на крају и глумци. У вези са тим, не бисмо могли рећи да је Арђенто интимно био одушевљен трешом, као неке његове колеге које од те естетике нису одступале ни када су имале довољне буџете. Треће, његови филмови се по уметничким достигнућима могу мерити са највећима; Арђенто је, другим речима, неоспорно талентован и маестралан режисер, који се, за разлику од једнако талентованих старијих колега (Серђо Мартино), није морао хрвати са финансијским недаћама које му не би дозволиле да у потпуности искаже своје могућности.

Као и у претходном чланку, опет долазимо до питања; Шта је ту онда Б ? Што није случајно. Наиме, од свих својих савременика и колега, како старијих тако и млађих, Арђенто је пре свега упоредив са Бавом, можда и једино са њим. Њихове естетике нису нужно  сасвим сличне; Бава се занимао разним жанровима док је Арђенто снимао искључиво хороре, Бавин израз се пре свега ослања на ликовност док је Арђенто подједнако заинтересован за све аспекте филма: Бава је ингениозни cheese and sleaze уметник који не само што допушта визуелни и наративни ексцес, већ се њиме и одушевљава, док Арђенто покушава да остане у оквирима жанра хорор филма; ипак, Бава је у изразу (пре свега ритму и динамици филма) много сталоженији од нервозног и експлозивног Арђента. Но, једна особина коју ова два режисера заиста деле је довољна да их доведе у директну везу као и да прожме, обухвати и доминантно дефинише њихов израз. То је претеривање. Она је такође одговор на претходно постављено питање: Шта је ту Б?

Оба режисера су изнимно талентована; интимно познају филмски језик и владају медијумом као мало ко. Оба су такође потпуно неупозната са појмом умерености. Као и Бавини филмови, и Арђентови знају бити сублимат вештине и талента, и опет, као и у случају Баве, и Арђенту се готово редовно дешава да се, у залету, потпуно занесе, подивља и наизглед покида све конце који држе филм. Једна битна разлика ипак раздваја ова два режисера. Док је Бава неумерен и необуздан на искључиво визуелном плану (рупе у заплету, шокантне преокрете и сасвим неуверљиве премисе више не бројимо – ипак је у питању италијанска кинематографија) Арђенто је такав у сваком појединачном постојећем аспекту филма. Овај режисер би се, уз извесна ограничења (пре свега кад је у питању жанр) могао сматрати Бавом на квадрат. Узмимо за пример његово вероватно најбоље а свакако најпознатије остварење, Суспириа. Оно што почиње као прелепи италијански б хорор наглашене атмосфере, вешто снимљен и бриљантно музички испраћен (култни бенд Гоблин који је у више наврата сарађивао са Арђентом – њихова сарадња и њен значај би могли да се упореде са оном коју су имали Серђо Леоне и Енио Мориконе), се постепено и веома одмерено претвара у аутентично режисерско безумље и лудило највишег реда, које кулминира на самом крају у експлозији свих аспеката филма: фотографије, боја, музике, глуме, сценографије, ритма итд. Ко је имао прилике да погледа Суспириу, зна да ниједан од ових бомбастичних епитета није неодмерен. Арђенто је тога свестан: његова изјава на дату тему је да је режисерски посао по природи екстреман, до те мере да је лудило саставни део истог – што он жели да прихвати и ако је могуће истражи. Овај филм представља, од свих које је аутор овог чланка имао прилике да погледа, најпотпуније чулно засићење: после гледања, имаћете осећај да вам је многи осигурач искочио, многа жица прегорела. У питању је већ споменуто ауторско безумље и креативна олуја, али на један сасвим посебан начин необично кохерентна и чврста. Већ споменуто владање свим аспектима филма није нимало случајно.

Арђенто не само што зналачки користи звук, боје и ритам, он изнимно води рачуна да исти буду у савршеном односу и утичу један на други, и у томе успева: особина која краси само врхунске режисере. Његова изјава на ову тему, кратка али речита, нам доста добро представља важан део Арђентовог доживљаја филма: “Звук изгледа прелепо”. То се наравно не односи само на та два аспекта филма – пример синестезије (између звука и слике) се једнако може пресликати на однос свих аспеката филма. Но опет, као и у случају Баве, режисерова највећа снага је у исто време и његова највећа слабост: претеривање, ексцес, неумереност је оно што га без сумње гура у категорију Б филма (иако по таленту више него припада А). То је такође особина која је дефинисала његову естетику и обезбедила му обожавање, култни статус међу љубитељима италијанског (Б) хорор филма.

Као ни Бава (или Мартино), ни Арђенто се не устручава да “призна”, што кроз стваралаштво што кроз конкретне изјаве, шта га чини срећним као режисера. Лепе жене, умешно и креативно искасапљене пошто су претходно биле добро и темељно намучене, физички и ментално, незаобилазан су део готово сваког његовог филма. До те мере да можемо бити сигурни, ако у неком његовом филму видимо иоле оку пријатну особу женског пола, да ће иста (осим уколико је главна јунакиња) до краја филма страдати на неки прилично оригиналан начин. Арђенто повезује, опет сасвим свесно, женску лепоту и уметност уништавања исте. Ту можемо срести убиства стаклом које пада са плафона и располути главу и утробу једва пунолетне девојке (Суспириа), чувену смрт у врелој води (Дубоко црвено) ројеве инсеката (Феномен) или пацова (Фантом из опере) како прекривају људска тела, и слично. У овом доживљају женске лепоте и естетике бруталног разарања исте Арђенто је прилично оригиналан. За тренутак нам се може учинити да је у томе упоредив са Фулчијевом естетиком сладострасног и детаљног уживања у чину уништавања људског тела, но то ипак није случај. Фулчијеви мотиви нису чисто естетске природе – у његовом третману људског тела пре свега се огледа проблематичан и девијантан доживљај чулности, извитоперен једним сасвим посебним односом према католичкој догми. Ништа слично се не би могло рећи за Арђента. Његово уживање у призорима уништене женске лепоте је чисто визуелне природе, без икаквог накнадног учитавања “значењских” слојева, био то однос према религији, сексуалности, супротном полу, ма каква симболика, референтност или шта друго. Он своје глумице и њихове филмске смрти посматра као скулптуре – тачније, глумица у њеном “оригиналном” стању је за Арђента попут глине коју ће он тек бруталним, креативним убиством извајати у њен коначни, савршени облик. Поезија уништавања лепоте у Арђентовом филму није, стога, начин да се иживе режисерове нерешене (нерешиве) фрустрације телесношћу (Фулчи) већ надахнуто остваривање једне сасвим посебне и веома италијанске визије лепог.

Као што се не устручава да “призна” и објасни шта су његови лајт мотиви и опсесивне теме, те због чега уопште снима филмове, Арђенто не зазире ни од именовања својих холивудских утицаја и узора. У више наврата кроз интервјуе провлаче се имена Карпентера и Де Палме, као мајстора хорора од којих је Арђенто позајмио много тога, нарочито од последњег (који је опет, са своје стране, “позајмио” много тога од Хичкока). Док сличност са Карпентеровим изразом можемо видети у једном доста посебном смислу за хумор и мало тога другог, Де Палмин утицај је више него очигледан. Театралност, динамика, јасне и засићене боје, звуци, наглашена употреба музике, сви ови аспекти су више него присутни и сви указују на Де Палму. Опет, као и у случају поређења са Бавом, можемо приметити да је Арђенто преузео известан утицај од Де Палме и онда га увишестручио. У свим наведеним аспектима филма – употреби боја, звукова, компоновања, динамици, театралности, Арђенто је подигао лествицу за неколико степени, па бисмо једнако као и у претходном случају могли рећи да је Арђенто Де Палма – на квадрат. Уз све поштовање оригиналности израза и једног и другог, наравно. Свакако је занимљиво у том конктесту упоредити хронологију стваралаштва ова два режисера. Арђенто није млађи од Де Палме, заправо, рођени су управо исте године. Иако је Де Палма почео да снима филмове неких десет година раније од Арђента, у питању су углавном кратки аматерски радови који нису имали широк публицитет. Дакле, иако је Арђенто спреман да именује Де Палму као режисера кога поштује и у чије филмове гледа као инспирацију, оправдано би се могло поставити питање ко је ту тачно коме претходио. Теза да је Арђенто уствари утицао на Де Палму не би била неодбрањива – имала би у најмању руку исто аргумената колико и она да је Де Палма утицао на Арђента. На крају, нити је немогуће нити би био први пут (или изузетак) да је у питању међусобни утицај два режисера као и две кинематографије, италијанске и холивудске.

За крај, питање да ли препоручујемо Арђентове филмове. Ако сте љубитељ италијанског хорора, по свој прилици је наше мишљење излишно јер већ одавно знате за Арђента и имате неколико његових постера на зиду. Ако нисте, све су шансе да вам се његови филмови нимало неће допасти. Све врлине, или особине које поседују – атмосферичност, барокност, театралност, пренаглашеност, засићеност, надреалност – учиниће вам се управо као мане, агресивне и претеране преко сваке мере. На тренутке, његови филмови по монтажи и ритму подсећају на новије MTV спотове (само ипак остају много умешнији, иако је принцип сличан), иако су они најбољи снимани седамдесетих и осамдесетих година. У питању је дефинитивно ситуација где ћете или лудо обожавати или презирати овог режисера, па његове филмове стога гледате на сопствену одговорност.

 

Tags:
  • Share this post:
  • Facebook
  • Twitter
  • Delicious
  • Digg

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.