— 14/06/2011 10:05

ПОСЛЕДЊЕ ЧУДОВИШТЕ: РАНКО МУНИТИЋ (1943-2009)

Tekst:

текст: VMSH Dolohov

ПОСЛЕДЊЕ ЧУДОВИШТЕ: РАНКО МУНИТИЋ (1943-2009)

Суманута гимнастика

 

Флобер је, стварајући “Госпођу Бовари”, готово свакодневно пролазио кроз стање агоније, оптерећен, са једне стране, позицијом кловна, у коју је мислио да је запао пишући о стварима које нису давале размах његове лирске снаге, и оптерећен, на другој страни, неодређеношћу књиге коју пише. Једно се, пак, зарекао: “Каква ће бити књига, немам појма; али одговарам да ће бити написана”.

Ранко Мунитић био је другачијег списатељског састава и другачије судбине; његова есејистичка “суманута гимнастика” знала је добро своју природу, своје намерење, трасу, али није дочекала да буде завршно уобличена – управо, написана. Прошле године, Ранко Мунитић завештао нам је своју отворену, недописану Књигу, “Чудовишта која смо волели (1-5)”.

Утварологија и романтизација недовршеног дела

 

Немогуће је данас ускратити и оспорити ту чињеницу: Ранко Мунитић је био ерудита нашег времена. Аргумент ове тврдње, и мада непотпун, довољно је снажан: оличен је петотомним пројектом “Чудовишта која смо волели”. Замишљен првобитно као шестокњижје, до нас, закључно са предстојећим Сајмом књига у Београду, “Чудовишта” долазе у нешто редукованијем облику, а овај есеј има амбицију да буде једна од могућих завршних речи Мунитићеве замисли. Post mortem. Post festum.

У сваком смислу, “Чудовишта која смо волели” представљају врхунац есејистичког живота Ранка Мунитића, његов magnum opus. Питамо се само, помишљајући највише на трагичну судбину Валтера Бењамина и његов животни пројекат “Passagen Werk”, да ли је онда Мунитићев пројекат, иако недовршен, остао и недоречен?

И у овом случају, случају, дакле, жалосно недовршеног дела, постоји сценарио који успоставља занимљиву, структуралну везу са Шекспировим “Хамлетом”; стереотипни хорор-сценарио који отварају поноћна магла, усамљени стражар на бедему, појава Духа. Тако, у кадар једне окончане, упокојене литерарне биографије неодложно ступа, као на бедеме изглобљеног Елсинора, страст према фантомима, утварама и аветима, али страст коју гаје они који су на бедемима заостали; страст за мистификацијом недореченог покојника, који је – дубоко верујемо у то – спреман да се врати на наше бедеме, како би нас неодлучне поучио, разуме се – ултимативном науком, коју само су још утваре у стању да носе уз себе, и због које принуђени су да лутају између два света.

Све те сабласти ми бисмо да вратимо на своје постојеће и опстојеће литерарне бедеме, убеђујући себе како смо без њихових очинских речи мудрости остављени на ветрометини своје стварности. А, опет, да се не изгуби из вида, све те писце ми смо сами претворили у авети, и то утварологијом коју не би требало приписати самим писцима, уметницима. Утварологијом која долази првенствено из читалачког бића, у облику морбидне, суморне, несвесне жеље да аутора од једног тренутка боље да нема, како би на сцену могао да ступи романтизам, езотерија недописане књиге.

(У чијој је то служби онда Смрт? Воле ли читаоци смрт аутора затеченог усред посла, његову прерану смрт, прижељкују ли је? Или то прижељкује сама Уметност којој су служили? Рачунају ли са тим и толики писци, уметници, током живота, или у тренутку смрти, док у ропцу прелиставају свој животни учинак? Велика би то листа била недоречених, осујећених стваратеља, којима недореченост, на другој страни, није ускратила вредност, славу или шта већ).

Сада ми на памет пада само Артур Рембо као уметник који је није остао недоречен.  Преостатак, онај већи део пописа писаца, махом је напуштао живот прекинут у послу којем је био посвећен до свог последњег тренутка. А отишли су “наводно”, тако ми то видимо (не и они, сигуран сам у то!) недовршена посла, остављајући нас, као данске краљевиће (ми несвесно желимо да смо данска краљевска сирочад!), у неизвесности правог, каденцираног, мајсторског краја својих замисли, које су нас чак и тако, “у траљама”, очарале а потом и оставиле, на пола нашег, читалачког пута. Посебно је тако када је у питању magnum opus неког писца, дело које писац негује целог живота или се за њега цео живот припремао, као што је то случај са Балзаком и његовом “Људском комедијом”, затим са Кафкиним “Процесом”, Музиловим “Човеком без својстава”, Бењаминовим “Пројектом аркаде”, Гогољевим “Мртвим душама”, Булгаковљевим “Мајстором и Маргаритом”, “Cantos” Езре Паунда, Вергилијевом “Енеидом”, Тукидидовом “Историјом Пелопонеских ратова”, Чосеровим “Кантерберијским причама”; ту су и Шекспир и Гете и Марлоу и Хемингвеј и  Моцарт, Мусорски, Пучини, Чајковски; затим и Џими Хендрикс, Брус Ли (“Игра смрти”), Брендон Ли (“The Crow”), Мерлин Монро, Хит Леџер (“Dark Knight”).

Али као што се много писаца, композитора, сликара, глумаца, итд, претворило у данске мудре авети, тако се и много нас претворило у краљевиће, синове преминулих. И ми измишљамо разлоге и поводе за дружење са неупокојенима. Ми неупокојене стварамо.

Matrix-пројекат: о тренутном учитавању знања

 

Утварологија читалачке сирочади и романтизовање недовршеног дела, отуда, претварају свог писца, у читалачкој машти, у још једно непланирано, литерарно, фикционално чудовиште, у планираном пројектном списку (Ноа, Франкенштајн, Гуливер, Дракула, Пинокио…) неубројену сабласт, која би могла, у исто време, и да природно доврши Мунитићеву недоречену књигу о маштенским бићима. А ова књига, са тим би ваљало ићи даље, једна је од најлепших, најпотпунијих и најкориснијих мапа културе, књижевности, филма и стрипа код нас, чији су далеки узори средњевековни “Физиолози”, а најближи – Јунгова теорија архетипова, Борхесов “Приручник фанстастичне зоологије” и “The Masks of God” Џозефа Кембела (Joseph Campbell).

Ова оцена постаје прихватљива ако се у обзир узме једна од могућих деконструкција наше стварности: ми живимо доба великих резимеа. У медијској конфузији коју свакодневно проживљавамо, свако на свој приватни, необични начин, као да смо искушеници Пановог лавиринта, овакви пројекти, као што је и Мунитићев, који у компримованом облику, у форми кодекса, доносе целу једну библиотеку и видеотеку, изгледају као тренутна и интензивна учитавања знањā и вештинā попут оних из филма “Matrix”: данас бих желео да будем кунг фу борац или Рамбо, улогујем се, дакле, прикључим на апарат сазнања (едемско дрво знања добра и зла) и то је све! Знам, према томе, кунг фу, и имам одговарајући арсенал оружја, који ће ми обезбедити улазак у добро брањени објекат… Ништа, дакле, ни данас као ни пре нашег “данас”, не изгледа у тој мери важно, као што је то жеља за тренутним, компримованим и интензивним знањем, која homo sapiensa поштеђује пуног и трауматичног учинка смртоносног времена, а које образовање, по својој природи, изискује. И све се на крају крајева своди на алфа-мит, с почетка Прве књиге Мојсијеве, о Адаму и Еви и о забрањеном дрвету сазнања Добра и Зла, чији је плод током векова постао, омашкама потоњих преводилаца – неодољива јабука греха… Загризеш плод или се прикључиш – то и данас и одвајкада излази на исто: на велики сан о потпуном, тренутном сазнању. Ето, управо такву утопистичку архетипску илузију о доступности свеколиких информација и сазнања последња књига Ранка Мунитића подржава на најлепши могући начин.

Шта би могао онда Ранко Мунитић – на нашим вечно есхатолошким, читалачким бедемима, као утвара коју нас је сам приморао да створимо – да нама, заосталим краљевићима, поручи? Коју то за свога вреднога живота неисказану, врхунску, есенцијализовану мудрост? Измишљајући причу, дакле, у којој баш ја дописујем Мунитићеву недописану књигу, пада ми на памет, као могућност да се тај фантомалистички сан обистини, како бих могао просто да парафразирам покојникове сопствене речи, којима је он затворио есеј о Петру Пану1: Могао би да каже још: “ја сам чудовиште”.

 

  • Share this post:
  • Facebook
  • Twitter
  • Delicious
  • Digg

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.