— 14/06/2011 11:18

Ђорђе Давид у епизоди: Ноу мор министар најс гај

Tekst:

Необично велика врата на која се хевиметал поново враћа

Зајебанција је крива што сам уопште пожелео да са својом екипом музичара направим бенд “Ђорђе Давор” Трибуте то Ђорђе Давид!… Зајебанција је исто тако крива што сам посећивао сајт групе “Death Saw”! Зајебанција, та охола и преварна зајебанција! Увек ти буде под руком када идиоти око тебе покушавају да буду озбиљни. Али овог пута све се окончало. Сада, баш сада, док грозничаво куцам по тастатури, имам самртнички израз лица, јер сам коначно схватио да “Смртоносна тестера”, нови хевиметал пројекат Ђорђа Давида, више није разлог за весело ћаскање и иронично довијање са екипом, за шанком. Да ли је икоме то јасно: више нема зајебанције. Ђорђе Давид, кога је Бог послао на планету да спасе Србе од сатанистичког турбо-фолка, као што је и Марко Булат одаслат од малоспоменутог, али са контра-мисијом: да спасе Србе од сатанистичког рокенрола; дакле, тај и такав Ђорђе Давид, спрема се да објави свој велики, рекли бисмо и повратнички албум, као фронтмен групе “Death Saw”. И, ето, видиш, сам Ђ.Д.  – не могу а да не приметим да имамо готово исте иницијале! – одлучио је нешто слично као и ја пре пар минута: да више нема зајебанције, да је време да окупи препуцану екипу музичара и да покаже Србији и Балкану, и Марку Булату, наравно, како то Муса дере Страџу, Пресижн и Зилђан чинеле. Најава овог пројекта на њиховом сајту већ је постала култна градска фора и само ћу проследити линк да проверите где још увек чучи оно мало наде за смех. Заправо, ево фотке која говори хиљаду смешних речи и много двеју тачака са заградама типа “:))))))))…” :

http://www.death-saw.com/

Међутим, ако сте престали да урлате од смеха, удруженим са срамотом коју осећате док гледате ова четири хевиметал-кретена, прешао бих на саму ствар, поводом које се и пише овај текст: онлајн Блиц, у склопу рубрике ЗАБАВА донео је наднаслов на који смо се, из неког разлога, сви за протеклих десет година навикли, а то је “Блиц, у студију са политичарем који пише песме” и слика Млађе Динкића, фронтмена велике рокенрол атракције, “Монетарни удар”, заслужног за петооктобарско оживљавање мање познате песме “Треба имат’ душу” још непознатије групе – “Атомско склониште”, као и за последњи мени познати велики хит још већег Драгана Којића Кебе – “Сањам”. Ту смо, дакле! Пет пива за момке из пилане, молим вас! Новинар Блица, Владимир Ђурић Ђура – резимирајмо ову бизарну ситуацију – био је у посети Смртоносним Тестерашима, у студију где се ради тај преозбиљни и прекретнички хевиметал-албум. И у том студију затекао се и “политичар који пише песме”, што заправо није ништа ново, јер је и Његош показивао сличне синдроме, као и Михајло Обреновић, и последњи мени познати пример – Радован Караџић. Но, нико од споменутих владара, а у њих убрајам и Млађу, није окусио дрогу, секс и рокенрол у оној мери као последњи наведени члан овог бизарног низа. Михајло Обреновић, чија песма “Што се боре мисли моје” и дан-данас стоји на кафанском репертоару, превише је био софти да би се сада мерио са Млађом… Тупа је његова тестера! Његош ће – верујем у то – за остатак екипе остати краљ секса и забаве, али је превише мутио са поезијом, уместо да “кида”, онако конкретно, а не филозофски… Радован Караџић је већ оматорио и у крајњем случају – сада је у апсу! Моментално испада из приче! Он само може да пила решетке! Међутим, човек који је собом објединио све најбоље од споменутих и свему томе дао један до сада невиђени квалитет јесте Млађа Цар. О томе колики је он цар говори и наслов овог Блицовог/Ђуриног текста: “Обожавам хевиметал”. Шта даље? Како даље?

Истина је да уствари морамо ДУБЉЕ! Но пре тога позивам вас да кликнете један од два линка и обезбедите себи адекватан саундтрек за наставак уживљавања у овај својеврсни хорор наше културе:

1. http://www.youtube.com/watch?v=9MygbMo6dYk

2. http://www.youtube.com/watch?v=6JB29yiysVg&feature=related

Сада, заронимо у ментално ђубре и идејни смрад, који остају за смртоносним тестерашима и економским маговима! Ђорђе Давид, који је на сајту свог новог бенда већ најавио нови албум који је требало да буде у потпуности на енглеском језику (будући да само енглески језик може да дочара то што у хевиметалу треба да се дочара), на концу је ненадано одлучио да се посаветује са неким ко је искусан у погледу стихова и српског језика, те да можда, ипак, преиначи своју тврдо донету одлуку која је ишла у корист енглеског језика и одради бар две нумере на српском језику. И ту на сцену ступа Дабл-ју Дабл-ју Дабл-ју Млађа Лирикс Тачка Ком. За Блиц и новинара, Ђуру Морнара (кога само неупућени могу доживљавати као наивног лика, који пева шанана композиције), министар Млађа раскрива тајну како је к’о-из-пичке написао два текста, инспирисан музичким бравурама групе “Death Saw”, које су га подсетиле на групу “Extreme”:

“Музика коју изводе Тони и Ђоле /Death Saw/ ме је подсетила мало на групу “Екстрим”. Код њих није све једнообразно, већ су композиције пуне изненађења. Преплићу се и чврсти звук и “квиновске” арије, и гитарске солаже. Осетио сам енергију њихове музике и лако направио два текста. Када ми је Ђоле дао да чујем њихов радни материјал овог албума, увидео сам да су им сви текстови на енглеском. Мислим да њихов бенд има велики потенцијал и да је врло битно да имају и песме на српском језику. Зато сам прихватио да им напишем нешто”.
То је за њега, дакле, уз мало добре министарске воље, било тек “онако”. Просто је, штоно кажу, изашло из њега. Отело се сáмо. Као и за Кикија Лесендрића што је било:

Ти си мој бол
И мој апостол
Бели чамац судбине
везан за мој мол

Међутим, за великог мајстора лирикса већ двадесетак година не цветају песничке руже: “Када сам ушао у политичке воде”, исповедио је наш Министар Ђури Морнару своју бескрајну горчину, “нестала ми је и инспирација за писање текстова”.

И баш зато, због увиђања свог душевног ћорсокака, био му је потребан излаз, спиритуална алтернатива, коју је препознао у “Смртоносној тестери” Ђорђа Давида. Она му је дала тај бескрајно важни уметнички подстицај, инспиришући га да једног викенда просто и једноставно каже “поздравко чолић” Држави, коју већ десет година претвара у један млитави економски фалус, ослобођеног оптимизма који долази са ерекцијом и пенетрацијом у наставку, те да, коначно постижући хармонију са самим собом, напише две ортодоксне српске песме; две песме које ће остати за сва хевиметал времена, записане и урезане у срцима младих металаца који расту и који долазе; две песме, посвећене свакој усамљеној тестери која је икада била смртоносна…

А што се тиче околности у којима се догађа министрова креативна ерупција, треба скренути пажњу да то није био тек један обичан слободни викенд, већ викенд код таште, и то у њеној башти, у којој се налази Млађина омиљена клупица за писање лирикса, “зетова клупица”, на којој би, не само Министар, већ изгледа и сваки други уметник могао да нађе преко потребан мир, самоћу:

“Урадио сам то током једног викенда. То ми је једино слободно време. Отишао сам са женом код таште, изоловао се у дворишту, на клупи, и седео тамо док нисам написао текстове. Неколико дана сам слушао песме које су ми дали на енглеском, тако да сам скинуо мелодију и потом брзо написао текст за баладу “Даље од пакла”, као и текст песме “Само храбро”. Порука ангажоване песме “Само храбро” је да свако ко чврсто следи свој сан мора да успе у животу. Мислим да ако се човек плаши, не може ништа да уради у животу. Мора да верује у своје ставове и своје идеје, и да се бори за њих. Ако људи верују у победу, победа долази, ако се људи плаше, пораз је неизбежан. Ова песма би требало да охрабри оне младе људе који су незадовољни својим животом у нашој земљи”, поручио је нашој јавности, преко Ђуре Морнара, јединствени и у историји планете непоновљиви – Млађа Динкић.

Имате ли икакав коментар на ове речи човека, који ме не занима као економиста, већ као неко ко је неочекивано био главни протагониста уобличавања мејнстрим музичког поља ове бедне земље, заједно са – окористићу се сјајним поређењем Александра Тијанића – леглом “мишева који студирају за пацове”, као што су то Кики Лесендрић, Жељко Митровић, Саша Поповић, Ђуле Ван Гог и остали споредни извршиоци велике Динкићеве замисли на тему “музика у Србији након 5. Октобра”? Ова надобудна и надасве опасна замисао о српском а-ла-Динкић мејнстриму своје устоличење озваничила је прошле године, када се догађао срамни бетл бендова, који је отпочео у “Лава Бару” (сви ваљда знамо шта је на рокенрол мапи Лава Бар!), а завршио се у узурпираном, односно ИЗНАЈМЉЕНОМ Дому омладине, финалом које су обележили бедни хотелски бендови. Да ли је програмски уредник Дома омладине, Драган Амброзић, као један савршено отмен, интелигентан и разборит човек, знао у шта се упушта, да ли је могао да разуме перфидност овакве политикантско-музичке активности, која је исте године затворила границе за младе и неафирмисане бендове, измишљањем лиценце, која је сваког музичара са жељом да се доказује на фестивалима ван наше говњиве Државе стајала седамдесетак евара, што је износ, који је у име – опет ћу рећи – наше говњиве Државе, требало да прикупља “Удружење естрадних уметника Србије” Бранимира Ђокића (а истина је да се ни данас не зна тачно ко ту шта треба у име Државе да ради…)? Тој и таквој екипи припада и гмаз мојих иницијала, Ђ.Д. који се нада да ће у Динкићевој музикантској земљи постати Министар за капиталне инвестиције у домену смртоносних, хевиметал пилана.

А као човек, који се до малопре смејао, сада трајно озбиљан, при здравој свести и памети, схватам једну ствар, због које је немогуће бити равнодушан: да живим у земљи у којој је новинарске чланке, као што је овај Ђурин, из Блица, савршено нормално и писати и објављивати и читати.

Линк за вест из Блица:

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/209034/Dinkic-Obozavam-hevimetal

текст: Драган Ђорђевић

  • Share this post:
  • Facebook
  • Twitter
  • Delicious
  • Digg

Leave a Reply

You must be logged in to post a comment.