Ђорђе Давид у епизоди: Ноу мор министар најс гај

Необично велика врата на која се хевиметал поново враћа

Зајебанција је крива што сам уопште пожелео да са својом екипом музичара направим бенд “Ђорђе Давор” Трибуте то Ђорђе Давид!… Зајебанција је исто тако крива што сам посећивао сајт групе “Death Saw”! Зајебанција, та охола и преварна зајебанција! Увек ти буде под руком када идиоти око тебе покушавају да буду озбиљни. Али овог пута све се окончало. Сада, баш сада, док грозничаво куцам по тастатури, имам самртнички израз лица, јер сам коначно схватио да “Смртоносна тестера”, нови хевиметал пројекат Ђорђа Давида, више није разлог за весело ћаскање и иронично довијање са екипом, за шанком. Да ли је икоме то јасно: више нема зајебанције. Ђорђе Давид, кога је Бог послао на планету да спасе Србе од сатанистичког турбо-фолка, као што је и Марко Булат одаслат од малоспоменутог, али са контра-мисијом: да спасе Србе од сатанистичког рокенрола; дакле, тај и такав Ђорђе Давид, спрема се да објави свој велики, рекли бисмо и повратнички албум, као фронтмен групе “Death Saw”. И, ето, видиш, сам Ђ.Д.  – не могу а да не приметим да имамо готово исте иницијале! – одлучио је нешто слично као и ја пре пар минута: да више нема зајебанције, да је време да окупи препуцану екипу музичара и да покаже Србији и Балкану, и Марку Булату, наравно, како то Муса дере Страџу, Пресижн и Зилђан чинеле. Најава овог пројекта на њиховом сајту већ је постала култна градска фора и само ћу проследити линк да проверите где још увек чучи оно мало наде за смех. Заправо, ево фотке која говори хиљаду смешних речи и много двеју тачака са заградама типа “:))))))))…” :

http://www.death-saw.com/

Међутим, ако сте престали да урлате од смеха, удруженим са срамотом коју осећате док гледате ова четири хевиметал-кретена, прешао бих на саму ствар, поводом које се и пише овај текст: онлајн Блиц, у склопу рубрике ЗАБАВА донео је наднаслов на који смо се, из неког разлога, сви за протеклих десет година навикли, а то је “Блиц, у студију са политичарем који пише песме” и слика Млађе Динкића, фронтмена велике рокенрол атракције, “Монетарни удар”, заслужног за петооктобарско оживљавање мање познате песме “Треба имат’ душу” још непознатије групе – “Атомско склониште”, као и за последњи мени познати велики хит још већег Драгана Којића Кебе – “Сањам”. Ту смо, дакле! Пет пива за момке из пилане, молим вас! Новинар Блица, Владимир Ђурић Ђура – резимирајмо ову бизарну ситуацију – био је у посети Смртоносним Тестерашима, у студију где се ради тај преозбиљни и прекретнички хевиметал-албум. И у том студију затекао се и “политичар који пише песме”, што заправо није ништа ново, јер је и Његош показивао сличне синдроме, као и Михајло Обреновић, и последњи мени познати пример – Радован Караџић. Но, нико од споменутих владара, а у њих убрајам и Млађу, није окусио дрогу, секс и рокенрол у оној мери као последњи наведени члан овог бизарног низа. Михајло Обреновић, чија песма “Што се боре мисли моје” и дан-данас стоји на кафанском репертоару, превише је био софти да би се сада мерио са Млађом… Тупа је његова тестера! Његош ће – верујем у то – за остатак екипе остати краљ секса и забаве, али је превише мутио са поезијом, уместо да “кида”, онако конкретно, а не филозофски… Радован Караџић је већ оматорио и у крајњем случају – сада је у апсу! Моментално испада из приче! Он само може да пила решетке! Међутим, човек који је собом објединио све најбоље од споменутих и свему томе дао један до сада невиђени квалитет јесте Млађа Цар. О томе колики је он цар говори и наслов овог Блицовог/Ђуриног текста: “Обожавам хевиметал”. Шта даље? Како даље?

Истина је да уствари морамо ДУБЉЕ! Но пре тога позивам вас да кликнете један од два линка и обезбедите себи адекватан саундтрек за наставак уживљавања у овај својеврсни хорор наше културе:

1. http://www.youtube.com/watch?v=9MygbMo6dYk

2. http://www.youtube.com/watch?v=6JB29yiysVg&feature=related

Сада, заронимо у ментално ђубре и идејни смрад, који остају за смртоносним тестерашима и економским маговима! Ђорђе Давид, који је на сајту свог новог бенда већ најавио нови албум који је требало да буде у потпуности на енглеском језику (будући да само енглески језик може да дочара то што у хевиметалу треба да се дочара), на концу је ненадано одлучио да се посаветује са неким ко је искусан у погледу стихова и српског језика, те да можда, ипак, преиначи своју тврдо донету одлуку која је ишла у корист енглеског језика и одради бар две нумере на српском језику. И ту на сцену ступа Дабл-ју Дабл-ју Дабл-ју Млађа Лирикс Тачка Ком. За Блиц и новинара, Ђуру Морнара (кога само неупућени могу доживљавати као наивног лика, који пева шанана композиције), министар Млађа раскрива тајну како је к’о-из-пичке написао два текста, инспирисан музичким бравурама групе “Death Saw”, које су га подсетиле на групу “Extreme”:

“Музика коју изводе Тони и Ђоле /Death Saw/ ме је подсетила мало на групу “Екстрим”. Код њих није све једнообразно, већ су композиције пуне изненађења. Преплићу се и чврсти звук и “квиновске” арије, и гитарске солаже. Осетио сам енергију њихове музике и лако направио два текста. Када ми је Ђоле дао да чујем њихов радни материјал овог албума, увидео сам да су им сви текстови на енглеском. Мислим да њихов бенд има велики потенцијал и да је врло битно да имају и песме на српском језику. Зато сам прихватио да им напишем нешто”.
То је за њега, дакле, уз мало добре министарске воље, било тек “онако”. Просто је, штоно кажу, изашло из њега. Отело се сáмо. Као и за Кикија Лесендрића што је било:

Ти си мој бол
И мој апостол
Бели чамац судбине
везан за мој мол

Међутим, за великог мајстора лирикса већ двадесетак година не цветају песничке руже: “Када сам ушао у политичке воде”, исповедио је наш Министар Ђури Морнару своју бескрајну горчину, “нестала ми је и инспирација за писање текстова”.

И баш зато, због увиђања свог душевног ћорсокака, био му је потребан излаз, спиритуална алтернатива, коју је препознао у “Смртоносној тестери” Ђорђа Давида. Она му је дала тај бескрајно важни уметнички подстицај, инспиришући га да једног викенда просто и једноставно каже “поздравко чолић” Држави, коју већ десет година претвара у један млитави економски фалус, ослобођеног оптимизма који долази са ерекцијом и пенетрацијом у наставку, те да, коначно постижући хармонију са самим собом, напише две ортодоксне српске песме; две песме које ће остати за сва хевиметал времена, записане и урезане у срцима младих металаца који расту и који долазе; две песме, посвећене свакој усамљеној тестери која је икада била смртоносна…

А што се тиче околности у којима се догађа министрова креативна ерупција, треба скренути пажњу да то није био тек један обичан слободни викенд, већ викенд код таште, и то у њеној башти, у којој се налази Млађина омиљена клупица за писање лирикса, “зетова клупица”, на којој би, не само Министар, већ изгледа и сваки други уметник могао да нађе преко потребан мир, самоћу:

“Урадио сам то током једног викенда. То ми је једино слободно време. Отишао сам са женом код таште, изоловао се у дворишту, на клупи, и седео тамо док нисам написао текстове. Неколико дана сам слушао песме које су ми дали на енглеском, тако да сам скинуо мелодију и потом брзо написао текст за баладу “Даље од пакла”, као и текст песме “Само храбро”. Порука ангажоване песме “Само храбро” је да свако ко чврсто следи свој сан мора да успе у животу. Мислим да ако се човек плаши, не може ништа да уради у животу. Мора да верује у своје ставове и своје идеје, и да се бори за њих. Ако људи верују у победу, победа долази, ако се људи плаше, пораз је неизбежан. Ова песма би требало да охрабри оне младе људе који су незадовољни својим животом у нашој земљи”, поручио је нашој јавности, преко Ђуре Морнара, јединствени и у историји планете непоновљиви – Млађа Динкић.

Имате ли икакав коментар на ове речи човека, који ме не занима као економиста, већ као неко ко је неочекивано био главни протагониста уобличавања мејнстрим музичког поља ове бедне земље, заједно са – окористићу се сјајним поређењем Александра Тијанића – леглом “мишева који студирају за пацове”, као што су то Кики Лесендрић, Жељко Митровић, Саша Поповић, Ђуле Ван Гог и остали споредни извршиоци велике Динкићеве замисли на тему “музика у Србији након 5. Октобра”? Ова надобудна и надасве опасна замисао о српском а-ла-Динкић мејнстриму своје устоличење озваничила је прошле године, када се догађао срамни бетл бендова, који је отпочео у “Лава Бару” (сви ваљда знамо шта је на рокенрол мапи Лава Бар!), а завршио се у узурпираном, односно ИЗНАЈМЉЕНОМ Дому омладине, финалом које су обележили бедни хотелски бендови. Да ли је програмски уредник Дома омладине, Драган Амброзић, као један савршено отмен, интелигентан и разборит човек, знао у шта се упушта, да ли је могао да разуме перфидност овакве политикантско-музичке активности, која је исте године затворила границе за младе и неафирмисане бендове, измишљањем лиценце, која је сваког музичара са жељом да се доказује на фестивалима ван наше говњиве Државе стајала седамдесетак евара, што је износ, који је у име – опет ћу рећи – наше говњиве Државе, требало да прикупља “Удружење естрадних уметника Србије” Бранимира Ђокића (а истина је да се ни данас не зна тачно ко ту шта треба у име Државе да ради…)? Тој и таквој екипи припада и гмаз мојих иницијала, Ђ.Д. који се нада да ће у Динкићевој музикантској земљи постати Министар за капиталне инвестиције у домену смртоносних, хевиметал пилана.

А као човек, који се до малопре смејао, сада трајно озбиљан, при здравој свести и памети, схватам једну ствар, због које је немогуће бити равнодушан: да живим у земљи у којој је новинарске чланке, као што је овај Ђурин, из Блица, савршено нормално и писати и објављивати и читати.

Линк за вест из Блица:

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/209034/Dinkic-Obozavam-hevimetal

Вече уз тенис

Мислим да се са приличном сигурношћу може рећи да је тенис једноставно пао у други план, изнова. Након свих тих великих успеха током 2007. и 2008. године, што у мушком што у женском тенису, дошло је, чини се, до засићења, ако га тако можемо назвати. Људи више не прекидају свој посао да би одгледали неки од Гренд слем мечева, РТС више не организује “Вече са Новаком” емисије у којима се не дешава ништа посебно осим што је увече и што је ту Новак, а чини се и да се клинци опет враћају тренирању кошарке и фудбала, а не тениса. Ако ништа, јефтиније је. И још поврх свега тога, у 2010. години стигло је Светско првенство у фудбалу, услед кога ретко ко да је уопште знао да се у исто време одиграва Вимблдон, а онда је стигло и Светско првенство у кошарци.

Но, да ми видимо шта се то занимљиво десило у тенису из наше перспективе. Пре свега, тренутно стање на табели. Женски тенис на челу колоне има Серену Вилијамс која са преко 1000 поена води у односу на Каролину Возниацки (ко би рек’о да ће она бити друга). Прати је у стопу друга сестра Вилијамс а потом иде Вера Звонарева. Тенисерка која нам се вратила, Ким Клајстерс, тренутно је пета, а одмах иза ње је и наша Јелена Јанковић. Треба поменути да осим првопласиране, осталих седам места “левитира” између 900 WTA поена, па су велике промене свакако могуће. У Top 10 су још и Саманта Стосур, Франческа Скјавоне (она што је наследила Амели Морезмо по питању изгледа), затим Агњешка Радванска и Елена Дементијева. Ако вас интересује где су неке старе звезде, Марија Шарапова је тренутно 15. на листи, прати је Жастин Енан, а наша Ана Ивановић изгледа никако да пронађе себе, па је тренутно 38. на листи. Данијела Хантухова је на 29. позицији, 30. место је Луција Шафарова, a Пати Шнидер je, нећeте веровати, на месту 44. Динара Сафина је пала на 49. место, а хајде да поменемо и Јелену Докић, она је тренутно 85. играчица света. Бојана Јовановски, млада тенисерка из наше земље, можда је и најпријатније изненађење, иако је на 95. месту WТА листе.

Када говоримо о турнирима, почетак године припао је сестрама Вилијамс (Аустралијан Опен, Дубаи, Акапулко…) али и Елени Дементијевој (Сиднеј, Париз). Jелена Јанковић је у марту освојила Индијан Велс а потом су турнире освајале и Франческа Скијавоне, Жастин Енан, Саманта Стросур и друге тенисерке. Ролан Гарос припао је већ поменутој Скијавоне, да би на Вимблдону пак победила Серена Вилијамс. Наредне турнире су опет освајале нешто мање познате тенисерке, попут Ане Чекветадзе (Порторож), Јулије Гоергес (Аустрија) итд. Вредна помена је победа Светлане Кузњецове у Сан Дијегу и Ким Клајстерс у Синсинатију. Коначно, стигао је и ЈуЕс Опен, где је победу остварила изнова Ким Клајстерс. У последњих неколико недеља одиграну су Квебек и Сеул, а на њима су победили Тамира Арвидсон и Алиса Клејбанова.

Оно што нас још очекује до краја године јесу Пекинг, Линц, Осака, Москва (Куп Кремља), Луксембург и потом Доха у Катару, у којој се одиграва WТА шампионат, а на којем Јелена Јанковић и даље има добре шансе за учешће односно квалификовање.

Када говоримо о мушком тенису, ствари су нешто занимљивије и повољније, такорећи. Пад је доживео једино Зимоњић који је са Нестором изнова на другом месту ATP листе дублова са близу 9000 поена, а испред њих су добро познати браћа Брајан који имају близу 12000 поена. Оно што је добро за Зимоњића јесте што ће друго место тешко изгубити, нареднопласирани Лукаш Длоухи и Марсел Гранољерс имају тек нешто преко 4000 бодова.

У организационом смислу, лоша слика ове године стигла је са Serbia Opena. Могуће управо због те “равнодушности” наших људи за тенисом, након прошлогодишњих великих успеха, промоције и тражења карте више, ове године је Serbian Open прошао и без велике помпе, али и без великог броја посетилаца. За све мечеве, па чак и за финале, могла се наћи карта чак и на сам дан одигравања, а тачку на помало негативне емоције ставила је победа Сема Кверија у синглу, а не неког од наших играча.

Када говоримо о позитивним странама, не можемо рећи да Новак не игра на добром нивоу (потврда је и финале ЈуЕс Опена од пре неколико недеља), као и да своју форму одржава, што се види и на ATP листи. Новак је са 7145 поена тренутно на другом месту листе иза Надала који поседује невероватних 12025 поена. Трећепласирани је Федерер са 6735 бодова. Ипак, чини се да би управо те 2007. са овим пласманом Ђоковић достигао култ божанства у Срба, сада је само “онај мали што добро игра тенис”. Али тако је то и када се у читаву причу умешају неке негативне гласине о лошим односима у породици, о неким сумњивим пословима са стране и слично. Но, у првих 10 на листи најбољих тенисера су још Енди Мареј, Робин Содерлинг, Николај Давиденко (вечити 5. или 6. играч света, евидентно), потом Томаш Бердих, Фернандо Вердаско, Михаил Јужни као и Енди Родик.

Од важних турнира, Бризбејн је још у јануару освојио Енди Родик, а Роџер Федерер узео је титулу на Аустралијан Опену. Ротердам је освојио Робин Содерлинг, а Мемфис нико други до Сем Квери, момак са каријером у успону. Дубаи је припао нашем Новаку Ђоковићу, а два веома важна турнира у марту, Индијан Велс и Мајами, припали су Ивану Љубичићу односно Ендију Родику. Монте Карло је узео Надал, баш као и Рим и баш као и Мадрид. То је уједно и довело до тога да се Надал већ током априла и маја окити са великим бројем поена, јер сви поменути турнири носе са собом 1000 ATP бодова и спадају у турнире Мастерс серије. А шта му је још донело поене? Па Ролан Гарос, наравно, одржан неколико недеља након Мадрида, а подсетимо, Грeнд слeм доноси чак 2000 бодова.

Од како се у јуну не игра “Квинс клаб” турнир (од 2008.) једини вредан помена је заправо турнир у Халеу у Немачкој, на којем је победу однео Лејтон Хјуит. Потом је стигао и најпознатији међу свим Гренд слемовима, Вимблдон, а погађате, победу је однео Рафаел Надал.

Август је месец традиционално јаких турнира, а ту смо у Вашингтону видели победу Давида Налбандијана, у Торонту (Мастерс) победио је Енди Мареј, а у Синсинатију Роџер Федерер. Потом следи ЈуЕс Опен и не морам рећи, освојио га је Рафаел Надал.

Оно што нам предстоји су велики октобарски турнири, пре свега Пекинг, Токио и наравно Шангај (Мастерс),  док октобар затвара Валенсија са 500 ATP поена. Новембар је уједно и најважнији датум у тениској сезони (поред јуна), када се игра турнир у Базелу за 500 поена, а потом и BNP Paribas Masters у Паризу, турнир из Мастерс серије који доноси 1000 бодова. И онда, у Лондону, од 21. новембра, стиже Barclay’s ATP World Tour Finals, са укупним наградним фондом од 5.000.000 фунти, цифра која је за “само” милион нижа од буџета Вимблдона.

Коначно, децембар је месец када се одиграва и финале Дејвис купа, а то је уједно и финална информација за овај чланак и финална позитивна ствар коју можемо да изнесемо. Наиме, репрезентација Србије је успела да се пласира у финале Дејвис купа, победом над Чешком у Београду, тако да ће у децембру у финалу играти против Француске. Још је једна позитивна страна Дејвис купа – жреб је одлучио да се наредне године игра против Индије, и то на нашем терену, што је можда по први пут да жреб Дејвис купа буде наклоњен нашем тиму.

Српска кошаркашка репрезентација данас

Са великим дилемама (а и трилемама) сам испратио нашу репрезентацију на Cветско првенство. Више је разлога: први је што у вишегодишњем праћењу спорта, резултати – тачније добра форма коју смо приказали у припремном периоду – не значе да ће тако бити и на првенству (пример: ОИ у Сиднеју и Атини); други разлог што нисам знао како ћемо у први утакмицама играти без кажњених играча због епске туче са Хеленима, односно како ће се то одразити на екипу. Оно у шта нисам сумњао јесте избор играча који је направио наш селектор, као и да ће се наши трудити да што боље одиграју (патетично би било да напишем да верујем да ће да дају 110 % својих могућности).

Господин Душан Ивковић, за разлику од наших трофејних тренера, код мене има велики кредит и никада нисам доводио у питање избор играча за које се определио. Разумем људе који су се гнушали што је Кешељ у екипи (код истих може да се примети очајање што Јан Весели не игра за нашу репрезентацију), као и оне који нису могли да верују да у тим није увршћен Радуљица, истовремено се чудећи зашто је Паунић на списку. Избор Кешеља је био пун погодак, јер је био наш најпоузданији шутер за три поена на првенству, а Паунић је, не дајући на неким утакмицама ни кош, запушио уста критичарима начином на који је играо одбрану. Такође, треба истаћи да и они који нису били на коначном списку а били су на припремама – (међу њима је и велика нада Радуљица) за њих тешку одлуку прихватили су мушки и без бунта, на чему им треба честитати, тако да и то говори колико је Душан Ивковић велики ауторитет.

Првенство смо започели убедљивом победом против Анголе, после које су многи помислили да неће бити хендикеп што против Немаца играмо без капитена Крстића и Теодосића. Немци (који су углавном натурализовани) су нас победили после два продужетка. “Стручњаци” су по старом и лошем српском обичају пуцали и пљували из све снаге на екипу и Дуду, а многи су мислили да нећемо добро проћи, односно да ћемо изгубити од Аргентине и Аустралије. Наравно, били су у криву, а наша репрезентација је исте екипе победила и такмичење у групи завршила на првом месту. Колико је кошарка изједначена, говори и чињеница да Немци нису успели да се пласирају у наставак такмичења.

Осмина финала нас је укрстила са великим ривалом, а још већим изазовом – Хрватском. Као и увек када играмо против њих, нисмо играли добро, али смо, као и увек, победили. Јунак победе је био увек оспоравани, а од скора и свеже разведени, Александар Рашић. У нервозној утакмици био је најхладнокрвнији и хрватског коментатора натерао да каже реченицу која нам је, да не будемо лажно морални и политички коректни, улепшала дан (“један разлике за Србију, једна секунда до краја, ма то само Срби могу да погоде”).

Услед чињенице да су се мало прекомбиновали у намештању утакмица, (пораз од Руса како би избегли теже противнике, не рачунајући да ће Французи изгубити од Новог Зеланда и наместити им велику коску од противника) трагичари овог првенства, омражени Грци, су у осмини финала играли са европским првацима Шпанцима. Шпанци су победили и они су нам били ривали у четвртфиналу. Већина нас је навијала да Грци победе, не толико због православне линије, колико због чињенице да смо у главама направили сценарио да ћемо им се осветити за све оно ружно што су нам приредили пре првенства. Ипак, до тога срећом није дошло. Наиме, четвртфинална утакмица са Шпанцима је била утакмица по мом укусу и сигурно спада у моје топ три утакмице свих времена. Одлична и храбра игра од старта, пуно кошева и добре одбране, као и чувена тројка Теодосића преко Гарбахосе, којом је “купио” и оне који му увек налазе замерке. Нажалост, то је била наша последња победа на првенству.

Полуфинална утакмица са Турцима, уз присуство председника Тадића (који, морам да приметим, у овој години својим присуством на трибинама не доноси баш срећу нашим репрезентацијама) би се могла описати као “како кварно победити уз 51 грешку”  (50 које је приметио Душан Ивковић и једну за коју смо сви криви, јер нисмо помогли Ашику да пронађе око). Судије су нас на овој утакмици “убиле у појам”, јер су крали тако неукусно, да није имало смисла нервирати се или драти се на телевизор (дисциплина у којој би Срби однели убедљиву победу и олимпијско злато). Било је очигледно да ће учинити све да прогурају домаћине до пројектованог финала са Американцима. Да се утакмица играла у било којој другој земљи, победили бисмо Турке. У борби за треће место изгубили смо од Литваније. Иако смо остали без медаље, репрезентација је играла одлично, на моменте и атрактивно (за разлику од прошлог првенства, тежиште наше игре је било у нападу), тако да је цео наступ, а и понашање, треба оценити високом оценом.

Нажалост, репрезентација нема ветар у леђа, јер нам је кошаркашки савез у расулу, беспарици, без икаквог ауторитета у свету, тако да је успех утолико већи… Сви су се трудили, некоме је ишло одлично (Теодосић, Крстић, Кешељ, Савановић), некоме лошије (Тепић, Бјелица), неко сигурно може боље (Величковић, Мачван), неко мора и може да поправи неке ствари у својој игри (Марковић слободна бацања), али баш сви заслужују да се за њих и даље навија, а посебно када прочитате ову Теодосићеву изјаву: “Нисмо ми као неки да славимо што смо се пласирали на Светско првенство”. Браво момци, то је дух, свака част!

Американци су светски прваци. Победили су Турке у финалу. Треба истаћи да, иако нису играле највеће НБА звезде, Амери су показали да су најбољи. Предвођени маестралним Дурантом, који је био МВП првенства, све противике су углавном лагано добили. Турска је максимално искористила домаћинство и узела сребрну медаљу. Предводио их је Туркоглу (мислим да је “Шарени” у сваком преносу морао да га зове “брат Хидо”), коме је ово првенство било опроштај од репрезентације. Најпријатније изненађење је била Литванија, које је у потпуности искористила специјалну позивницу коју су добили од ФИБЕ, и ако тако наставе, могу далеко да догурају.

Slamball

Овај текст настао је под утиском недавно завршеног Светског првенства у кошарци. Поред велике љубави према буреку, покушао сам да замислим шта би се десило када би мало модификовали кошарку. Баш у тим тренуцима наишао сам на спорт под називом Slamball. Овај прилично екстреман спорт је комбинација кошарке, америчког фудбала и неке врсте акробације или гимнастике. У сваком случају, неки луди Американац је баш искористио слободно време.

Идеју за овај спорт једног јутра 2001. године добио је Mason Gordon, а то ће заправо бити нека врста реалне видео игре. Помоћ је затражио од Mike Tollin-a за кога ни ја нисам никада чуо, али веровали или не, у питању је ТВ и филмски продуцент који је иза себе оставио Smallville, Wild Hogs и Coach Carter. Жеља им је била да упоредо са развијањем терена и правила игре пронађу и спортисте који ће бити у могућности да одговоре захтевима новог спорта. Првих шест добровољаца су чинили два тима која су одиграла први Slamball меч у историји напаћеног људског рода. Прве две екипе су се звале Los Angeles Rubmle и Chicago Mob. Након овога, популарност овог спорта је кренула узлазном путањом, што је довело до великог броја играча, навијача али и ТВ преноса и великих такмичења.

Сигурно сте се питали шта раде они момци са трамболинама на полувремену кошаркашких утакмица, неки су се и питали шта једу момци са трамболинама, а можда и шта пију момци са трамболинама. У сваком случају Slamball има много везе са трамболинама. Терен на коме се одвија овај спорт је комбинација кошаркашког игралишта и гимнастичке сале. На терену се налазе четири трамболине на обе стране. Терен је ограђен неком врстом провидне пластике, исто као и хокејашки терен. Погодите зашто. Поента је да уз помоћ трамболине постигнете кош, тако да је приступ кошу омогућен са свих страна. Трамболине се налазе у нивоу пода, па је могуће из пуног трка наскочити и постићи велику висину и закуцати лопту у кош баш као они момци на полувремену. Свака екипа на терену има по четири играча, а по неком неписаном правилу три су основне позиције. Прва је нека врста плејмејкера чији је циљ да организује игру и остале играче; нападач има за циљ само једну ствар: кош и само кош, а трећа позиција припада одбрамбеном играчу који у овом спорту буквално ломи кости.

Време трајање утакмице је 20 минута односно четири четвртине по 5 минута. Време трајање једног напада је 20 секунди. Измене се врше као и у хокеју. Сваки поен ван линије 6,25 се рачуна као три поена, али то нису једина три поена у игри. Ако играч закуца лопту у кош преко противничког играча или уз контакт са противничким играчем исто се добија три поена. Два поена су сви кошеви унутар линије за три, без контакта са противничким играчем. Крајњи циљ игре је да поломите противничке играче. (шала, наравно…) И овде морате постићи више поена од противника да бисте победили. Обавезна је и заштитна опрема за колена, лактове и зглобове. Због природе спорта и кратке историје, различити су и стилови игре у зависности који вам је базични спорт (кошарка, амерички фудбал, одбојка, хокеј и сл.)

Нисам баш сигуран када ће овај спорт доћи и до нас, прилично скупо изгледа припрема терена. Са друге стране, био би одличан за избацивање сувишне енергије и стреса. Код нас би се играо без заштитне опреме. До доласка Slamball-a у наше крајеве, уживајте у занимљивим снимцима на јутубету, а у случају да сте љубитељ филма “Повратак у будућност”, у другом наставку (феноменалног филма за мене лично), у сцени која се дешава у 2015. години, лик Douglas J. Needles, кога тумачи Flea, басиста групе Red Hot Chili Peppers, спомиње да му је омиљени спорт Slamball. Овај филм је снимљен 13 година пре него што је овај спорт уопште и настао. А можда је он код нас и постојао, али је мистериозно нестао.

Кевин Дурант

Човек који ће спасити кошарку

Иако сам обећао уреднику да ћу да пишем о томе ко ће како да игра следеће године у НБА, после финала Светског првенства у Турској то је све морало да падне у воду. Сви знамо која три тима су главни претенденти на НБА престо у сезони 2010/11: Мајами, Л.А. Лејкерси и Бостон. Ко може да их воли? Мајами морамо да презиремо због свега што се дешавало овог лета, Коби је још увек најомраженији играч у лиги, а Селтиксима није био довољан Гарнет, па су довели и Шекила, чисто да отерају оне навијаче који нису из Бостона. Навијати за неки од ових тимова је исто као забављати се са неком од Кардашијан сестара – без обзира кога одаберете, нећете бити поносни на себе.

За кога онда можемо да навијамо? Чикаго би био секси избор, у зависности од тога шта мислите о Дерику Роузу; Никси би врло лако могли поново да постану фактор ако пронађу начин да испуне жеље Кармелу Ентонију и Крису Полу и доведу их у Велику Јабуку; ту је још Орландо који је добио 59 утакмица прошле сезоне и можда Портланд, уколико Грег Оден и Брендон Рој успеју да саставе 50 здравих утакмица.

Сви ти тимови су или већ веома добри, или имају потенцијал да то постану у кратком року, али Оклахома Сити Тандер је тим који има све потребне делове да би били значајан фактор у лиги, и уз то нису ни близу свог врхунца који се очигледно налази далеко изнад свих осталих. Њихова два најбоља играча ће за пар месеци да напуне 22 године, а што је још важније, један од њих је Кевин Дурант – тренутно једина суперзвезда коју је могуће (и пожељно) волети.

Дурант је просто безобразно талентован, али није ни помислио да се ту заустави, већ је током кратке три године у НБА лиги заокружио своју игру тако што је употпунио шутерски репертоар скоковима и изузетном одбраном. Прошле сезоне је постао најмлађи најбољи стрелац у НБА историји, и ако погледате како је напредовао током година (просек поена му је сваке године растао са 20 на 25 па на 30 поена по утакмици), видећете како има прилику да се ускоро придружи великанима ове игре, Чембeрлену, Џордану, Рику Берију и Коби Брајанту, и премаши бројку од 35 поена по мечу.

Дечко је стварно добар, и ако то нисте знали раније, онда сте морали да приметите лакоћу са којом растура све противнике на Светском првенству. У последње три утакмице је са просечно убачених 33 поена био незаустављив. Тако згромивши све пред собом је одговорио свима онима који су пред такмичење говорили како САД долази на турнир без својих највећих звезда. Напротив, дошли са са својим тренутно најбољим играчем – Дурантом.

Уз сав таленат и раскош који показује на кошаркашком терену, има још нешто по чему се Дурант разликује од тамо неких Леброна. Дурант је са својом скромношћу, лојалношћу и посвећеношћу победама, а не грађењу имиџа, реткост у данашњем професионалном спорту. Непосредно пре читавог Леброн дебакла, Дурант је на свом Твитеру објавио продужење уговора са Оклахомом:

У реду, има проблема са спеловањем, али сам сигуран да се то не рачуна на Твитеру – или на кошаркашком игралишту. Оно што је важно је да коначно имамо НБА суперстара кога је јако тешко мрзети без обзира на то за који тим навијате. Он би могао да буде противотров за све глупости које су се у последњој деценији просуле по НБА теренима и ван њих.

Питање које се свима сада мота по глави је да ли ће и колико дуго Дурант остати овакав – наивна, скромна и тиха звезда. У савршеном свету, он се никада не би променио, али он више не крчи свој пут ка сазвежђу НБА, он је ту, као и притисак да се задржи на врху, рекламе, спонзори и тапшање по рамену. Искрено се надам да ће Дурант схватити да његово завештање неће бити само број титула и МВП признања која ће освојити, већ и нада коју нам је вратио у спорт који волимо.

Сада нам само остаје да навијамо за Оклахому и надамо се да ће Крстић коначно да се подшиша.

Видео игре неће спасити свет

Сви већ добро знамо ову причу; сваки пут кад се појави и омасови неки нови вид забаве, свет се подели у два табора: једни тврде да ће нова разбигрига заглупети људе и претворити свет у пакао, а други да ће га она преобразити у рај на земљи. Тако је било и са модерним романом у средњем, и са телевизијом у прошлом веку, док се данас копља ломе око видео игара, а ни пакао ни рај никако да дођу. Прва струја је већ довољно, што рекламирана, што критикована, тако да о њој и нема више шта ново да се каже, док о другој тек почиње да се озбиљније говори.

Основна теза је да, ако су људи сатима обузети видео играма, свет и решавање великих проблема треба редизајнирати по узору на видео игре како бисмо живели у благостању. У реду, ако на тренутак заборавимо чињеницу да приличан број људи видео игре једноставно сматра досадним, мораћемо још и да заборавимо да логички ток мисли захтева да се прво пронађе проблем, па тек онда решење, да би нам овај концепт на први поглед деловао ОК.
У суштини, конкретан начин на који мисле да свет претворе у видео игру је добро познат – ради се о старом систему награда и казни, чије су мане већ дуго познате (и игнорисане). Пре свега, такав вид мотивације делује тако што човеку сужава видик и повећава концетрацију. То је јако добро ако људи које мотивише раде на производној траци или обављају неки други механички посао који има јасно дефинисан циљ и јасан сет правила и радњи које воде то тог циља, али када посао захтева чак и рудиментарне когнитивне вештине или минимум креативности, наука (професори са MIT-а у истраживању за америчку Банку за федералне резерве) каже да је систем награда и казни чак и контрапродуктиван. У том случају је за мотивацију много боље користити принцип аутономије, који се, на пример, примењује у Гуглу као пандан класичним Волстрит бонусима.

Гејмерске идеје за преуређење света су суштински само нашминкана (да не кажем ремоделована) верзија актуелног система, с тим што је у овим теоријама акценат на наградама, а не на казнама, што је можда још већи проблем, јер би у слободном друштву непожељних облика понашања требало да буде релативно мало, а пожељних много. Фаворизовање само одређених облика понашања би могло да води тоталитаризацији друштва, док би си спутавала креативност и проналажење нових решења.

Дискриминација је још једна од потенцијалих нуспоследица гејмификације друштва. Можда је ОК наградити некога ко може да претрчи десет километара, или пар који је добио дете, није ОК посредно ускратити инвалидима и лезбејским и геј паровима право да уопште буду награђени.

На крају, постоје и тотално практичне препрека на путу ка гејмификацији друштва. Пре свега, како рачунати поене у друштву у ком се скоро свака акција бодује!? Треба наградити и онога ко ко може да претрчи десет километара, и онога ко може да направи шпагу, и онога ко је прочитао Махабхарату и Рамајану. За то су потребне или милијарде сензора и потпуно одрицање од приватности, или превелик и прескуп чиновнички апарат и скоро потпуно одбацивање приватности.

Спортски хечбек

Још једна класа ценовно доступних аутомобила

Довољно је да изађете на улицу и да видите да се српски возни парк – променио. Истина, још увек (значајно) каскамо за Западом и наше плате су триста евра а њихове триста милиона, блаблабла, све то знамо. Али много је више нових аутомобила на српским путевима и то је супер! Стога верујем да ће бити доста оних које ће овакав текст занимати.

Добар део власника нових моторних возила су млађи људи, те је сасвим у реду питати: који је то прави кул аутомобил за неку нормалну своту новца? Данас се производи заиста све и свашта, Мерцедес прави градске аутомобиле, Астон Мартин микро-градске (?!) а Порше џипове и седан-лимузине. Лудница. У тој мешавини свега и свачега ја препознајем једну посебну класу возила која су, мање-више, доступна ширем слоју купаца, а притом су јединствена и кул. Данас је битније но икад бити јединствен, па и ако читате магазин РАШ!, сасвим је јасно да сте и сами јединствени и посебни! Та возила су хечбекови са троја врата, који су данас формирали своју посебну класу и део тржишта. Да видимо шта се то данас нуди.

Иако то апсолутно није случај у остатку Европе а свакако не света, овде је Кијин Просид (Pro_cee’d) изузетно популаран аутомобил. Јасно, нешто нижа цена, седам година фабричке гаранције, производња у ЕУ и сјајна понуда опреме је оно што је овај аутомобил продавао и још увек продаје код нас. Мане су му тврђе огибљење и недорасли мотори, као и немаштовитост ентеријера, али овакав стајлинг каросерије заиста не можете добити јефтиније. Дакле, Просид са својих 10.500 евра па навише заузима веома висок ранг у припадајућој класи, али свакако да није најбоље решење. Један мој комшија већ дуже време покушава да прода један за 9.000 евра и не успева му, док онај лепи, бели 1,6 CRDi који већ годинама дуго стоји на плацу никако да “оде” за 13.200 евра.

Хонда је дуже од Кије на тржишту са својим свемирским Сивиком (Civic), који у изведби Type S заиста изгледа одлично! Наравно, та ознака не повлачи доста опреме, снажне моторе итд. већ само верзију са троје уместо петоро врата. Ознака Type R је резервисана за спортски Сивик, али он се одскора више не производи тако да заборавите на њега. Не производи се јер не подлеже новим Euro5 еколошким нормама, занимљиво. Елем, класичан Сивик са троје врата је стварно леп ауто, поуздан и јединствен. Ипак велика је листа мана – мало места унутра, непрегледност, екстремно-будаласто висока цена, преспори бензински мотори. Хондин дизел је одличан, али за њега вам тек треба богатство, тако да Хонду, у принципу, заобиђите. Или купите неку половну.

Представник “премијум” класе нам долази из Баварске. BMW једини има кул представника од скупљих марки, где је мала “јединица” значајно боља од А-тројке (Ауди) и А-класе (Мерцедес). Наравно, причамо о варијанти са троје врата. Баварци су отишли и корак даље, понудивши тржишту чак и мали купе на основи Серије 1. Да ли купе или хечбек са троје – свеједно је, свакако је овај BMW одличан аутомобил. Сви мотори су сјајне машине, где се у купе уграђује чак и тролитарски турбо-бензинац са 306 КС (135i), који је нереално фантастичан погонски агрегат.

Одличан мотор може да понуди и Реноов Меган, који је у последње време веома интересантна опција у овој класи. Нова генерација са троја врата је значајно лепша од дизајнерски досадног брата са петоро, где се посебно издваја модел RS са чак 250 КС. Ледице, црне фелне од 18 инча, спојлери, јарко жута боја – има све што кул аутомобилу треба! Нису лоше ни друге верзије, мада нпр. 1,5 dCI мотор никако не припада овој шасији, иако је стварно мали потрошач. Већ сада пак можете наручити бензински 1,8-турбо мотор са 180 коња, који се нуди у варијанти GT и који је одличан избор кул хечбека са троје врата. Једина већа мана овог аутомобила јесте мизерно мало простора на задњим седиштима…

Сви горепоменути модели су одличан избор и свакако их треба имати у виду као прве опције, ако се ових дана одлучујете за куповину. Оно што не би требало да вам одвлачи пажњу јесу модели попут Волвоа C30, који је заиста непотребно скуп (иако леп), као и Пежо 308 који је, једноставно, Пежо. Стварно ми није јасно зашто се 308-ица ради у верзији са троје врата, па ко би се за то одлучио побогу?! Остаје Фордов Фокус, који ће у фокусу бити тек наредне године. За сада смо само видели верзију са петоро врата, која у верзији ST уопште не прави вишак! Барем не визуелно.

Најбоље се обично оставља за крај, па тако и ја остављам великог фаворита за последњи пасус. Долазећа Астра GTC је нешто најбоље и свакако најлепше у овој класи, а стиже нам тек за неколико месеци. За сада баците поглед на концепт-модел, који ће у великој мери да буде и финална верзија Астре GTC. Под хаубом овог Опела се налази дволитарски турбо-бензинац са чак 290 КС, који пак најављује скоро OPC (спортско) издање Астре. Све у свему, једва чекамо да се овај ултимативни компакт појави у нашим продајним салонима!

Биоскоп за понети

Кад се помене пројектор, сви најчешће помислимо на поприлично гломазну справицу коју треба поставити негде како би се на великом платну одгледао филм или фудбалска утакмица. Али шта када вам затреба да свом кругу пријатеља у спонтаној ситуацији у кафићу или на журци покажете фотографије са мора? Сада можете да из џепа извучете минијатурни пројектор, нађете бели (или приближно бели) зид и сви се лепо забавите!

Дајте ми тај фотоапарат с пројектором!

Ову реченицу је већ данас сасвим могуће чути у продавницама фотографске опреме у Америци, а питање дана је када ћете исто моћи да изговорите и у продавници у Србији. Наиме, компанија Nikon је избацила модел Coolpix S1100pj, који по свему личи на своју компакт старију браћу, осим по скраћеници на крају, јер је “pj” од “projector”. У кућиште изузетно малих димензија су успели да ставе данашњи тренд у развоју пројектора, такозвани pico пројектор који вам омогућава да на било којем месту са фотоапарата пројектујете слику величине од 13 до чак 120 центиметара у дијагонали, што је еквивалент телевизору од 47”. Резолуција пројектора је ипак само VGA, али је за очекивати да ће се напретком технологије и то значајно побољшати, а оно што је битно јесте да, користећи само уграђену батерију апарата, можете пројектовати слику читавих сат времена; наравно, ако негде нађете утичницу, ово време се неограничено продужава. Ипак, од овог пројектора не треба очекивати одличну слику у условима јаког сунца, али за горепоменуту ситуацију кафића или кућне журке, чак и уобичајене канцеларије, слика ће бити и више него употребљива.

Битна ставка је да, када га повежете преко USB порта на рачунар, можете пројектовати шта год желите, док, када га користите самостално, можете пројектовати само JPEG слике и MPEG-4 филмове, што је у складу са основном наменом. За случај да вам звук с апарата није довољан за пројекцију, преко A/V излаза се увек можете повезати на неки већи пар звучника.

Наравно, не треба заборавити да је Coolpix S1100pj и даље врло озбиљан фотоапарат са резолуцијом од 14 мегапиксела, 5X оптичким зумом, могућношћу снимања видео материјала у 720p, а има и touch-screen екран на позадини, чисто да би био у току са најновијим трендовима.

Да ли су мали пројектори будућност?

На ово питање наравно није лако дати одговор, али је чињеница да се појављује све више уређаја који су или само минијатурни пројектори, или комбинација са неким другим уређајем. Рецимо, компанија 3M нуди велики избор pico пројектора, од најосновнијих, до модела MP 180 који има 4GB уграђене меморије, Wi-Fi, могућност да самостално приказује doc, xls, ppt, као и све мултимедијалне формате, величине слике до 80” и батерију која траје до два сата.

Са друге стране, иста компанија је недавно лансирала и 3M Shoot ‘N Share видео камеру која може да снима видео у 720p резолуцији као и 5 мегапиксела слике, који такође има уграђен pico пројектор да прикажете слику својим колегама. Неколико произвођача мобилних телефона је такође најавило моделе са pico пројекторима, али је за сада (и то само у Кореји)  Samsung избацио модел MP200 који није мобилни телефон, већ пројектор, али се на њега може повезати телефон и тако пројектовати слику.

А чисто да бисмо видели шта можда доноси будућност, компанија Mozilla, која до сада баш никакве везе није имала са било каквим хардвером, презентовала је студију потенцијалног изгледа мобилног телефона будућности. Овај модел, назван Mozilla Seabird phone concept, предвиђа два pico пројектора на мобилном. Ова два пројектора би могла да пројектују виртуелну тастатуру на радну површину неког стола, док би у варијанти када се користи постоље, један пројектор правио тастатуру, док би други на оближњи зид пројектовао слику са екрана. Наравно, ово је само концепт, али као такав више него интересантан као показатељ како би могла да изгледа технологија (не тако далеке) будућности.

Мрачно огледало Холивуда – Дарио Арђенто

Није лако писати о режисеру какав је Дарио Арђенто. Колико год имао везе са својим колегама савременицима – филмови су му јасно инспирисани холивудским узорима, графички експлицитни, са безброј рупа у заплету, ингениозном музиком и свим осталим особинама италијанског Б филма седамдесетих година – толико се од свих њих и неопозивно разликује. Покушаћемо да објаснимо.

Прво одступање од правила италијанског Б филма је изнимно мала продуктивност. Док се све његове колеге које смо до сада разматрали могу похвалити са у просеку шездесет наслова по филмографији (осим Фернанда ди Леа, који је снимио двадесет и три наслова свеукупно и Марија Баве, тридесет и седам), Арђенто је снимио само седамнаест дугометражних филмова, два сегмента једног омнибуса и две телевизијске серије. Узевши режисерове поодмакле године као и рани улазак у свет филма, број уноса мали и за много звучнија имена. Друго, Арђенто је ретко кад имао проблема са ограниченим буџетом, барем не на тај начин који би био одмах видљив и отворено штетио његовом делу. На располагању су му били врсни сценографи, најбољи музичари, директори фотографије, па на крају и глумци. У вези са тим, не бисмо могли рећи да је Арђенто интимно био одушевљен трешом, као неке његове колеге које од те естетике нису одступале ни када су имале довољне буџете. Треће, његови филмови се по уметничким достигнућима могу мерити са највећима; Арђенто је, другим речима, неоспорно талентован и маестралан режисер, који се, за разлику од једнако талентованих старијих колега (Серђо Мартино), није морао хрвати са финансијским недаћама које му не би дозволиле да у потпуности искаже своје могућности.

Као и у претходном чланку, опет долазимо до питања; Шта је ту онда Б ? Што није случајно. Наиме, од свих својих савременика и колега, како старијих тако и млађих, Арђенто је пре свега упоредив са Бавом, можда и једино са њим. Њихове естетике нису нужно  сасвим сличне; Бава се занимао разним жанровима док је Арђенто снимао искључиво хороре, Бавин израз се пре свега ослања на ликовност док је Арђенто подједнако заинтересован за све аспекте филма: Бава је ингениозни cheese and sleaze уметник који не само што допушта визуелни и наративни ексцес, већ се њиме и одушевљава, док Арђенто покушава да остане у оквирима жанра хорор филма; ипак, Бава је у изразу (пре свега ритму и динамици филма) много сталоженији од нервозног и експлозивног Арђента. Но, једна особина коју ова два режисера заиста деле је довољна да их доведе у директну везу као и да прожме, обухвати и доминантно дефинише њихов израз. То је претеривање. Она је такође одговор на претходно постављено питање: Шта је ту Б?

Оба режисера су изнимно талентована; интимно познају филмски језик и владају медијумом као мало ко. Оба су такође потпуно неупозната са појмом умерености. Као и Бавини филмови, и Арђентови знају бити сублимат вештине и талента, и опет, као и у случају Баве, и Арђенту се готово редовно дешава да се, у залету, потпуно занесе, подивља и наизглед покида све конце који држе филм. Једна битна разлика ипак раздваја ова два режисера. Док је Бава неумерен и необуздан на искључиво визуелном плану (рупе у заплету, шокантне преокрете и сасвим неуверљиве премисе више не бројимо – ипак је у питању италијанска кинематографија) Арђенто је такав у сваком појединачном постојећем аспекту филма. Овај режисер би се, уз извесна ограничења (пре свега кад је у питању жанр) могао сматрати Бавом на квадрат. Узмимо за пример његово вероватно најбоље а свакако најпознатије остварење, Суспириа. Оно што почиње као прелепи италијански б хорор наглашене атмосфере, вешто снимљен и бриљантно музички испраћен (култни бенд Гоблин који је у више наврата сарађивао са Арђентом – њихова сарадња и њен значај би могли да се упореде са оном коју су имали Серђо Леоне и Енио Мориконе), се постепено и веома одмерено претвара у аутентично режисерско безумље и лудило највишег реда, које кулминира на самом крају у експлозији свих аспеката филма: фотографије, боја, музике, глуме, сценографије, ритма итд. Ко је имао прилике да погледа Суспириу, зна да ниједан од ових бомбастичних епитета није неодмерен. Арђенто је тога свестан: његова изјава на дату тему је да је режисерски посао по природи екстреман, до те мере да је лудило саставни део истог – што он жели да прихвати и ако је могуће истражи. Овај филм представља, од свих које је аутор овог чланка имао прилике да погледа, најпотпуније чулно засићење: после гледања, имаћете осећај да вам је многи осигурач искочио, многа жица прегорела. У питању је већ споменуто ауторско безумље и креативна олуја, али на један сасвим посебан начин необично кохерентна и чврста. Већ споменуто владање свим аспектима филма није нимало случајно.

Арђенто не само што зналачки користи звук, боје и ритам, он изнимно води рачуна да исти буду у савршеном односу и утичу један на други, и у томе успева: особина која краси само врхунске режисере. Његова изјава на ову тему, кратка али речита, нам доста добро представља важан део Арђентовог доживљаја филма: “Звук изгледа прелепо”. То се наравно не односи само на та два аспекта филма – пример синестезије (између звука и слике) се једнако може пресликати на однос свих аспеката филма. Но опет, као и у случају Баве, режисерова највећа снага је у исто време и његова највећа слабост: претеривање, ексцес, неумереност је оно што га без сумње гура у категорију Б филма (иако по таленту више него припада А). То је такође особина која је дефинисала његову естетику и обезбедила му обожавање, култни статус међу љубитељима италијанског (Б) хорор филма.

Као ни Бава (или Мартино), ни Арђенто се не устручава да “призна”, што кроз стваралаштво што кроз конкретне изјаве, шта га чини срећним као режисера. Лепе жене, умешно и креативно искасапљене пошто су претходно биле добро и темељно намучене, физички и ментално, незаобилазан су део готово сваког његовог филма. До те мере да можемо бити сигурни, ако у неком његовом филму видимо иоле оку пријатну особу женског пола, да ће иста (осим уколико је главна јунакиња) до краја филма страдати на неки прилично оригиналан начин. Арђенто повезује, опет сасвим свесно, женску лепоту и уметност уништавања исте. Ту можемо срести убиства стаклом које пада са плафона и располути главу и утробу једва пунолетне девојке (Суспириа), чувену смрт у врелој води (Дубоко црвено) ројеве инсеката (Феномен) или пацова (Фантом из опере) како прекривају људска тела, и слично. У овом доживљају женске лепоте и естетике бруталног разарања исте Арђенто је прилично оригиналан. За тренутак нам се може учинити да је у томе упоредив са Фулчијевом естетиком сладострасног и детаљног уживања у чину уништавања људског тела, но то ипак није случај. Фулчијеви мотиви нису чисто естетске природе – у његовом третману људског тела пре свега се огледа проблематичан и девијантан доживљај чулности, извитоперен једним сасвим посебним односом према католичкој догми. Ништа слично се не би могло рећи за Арђента. Његово уживање у призорима уништене женске лепоте је чисто визуелне природе, без икаквог накнадног учитавања “значењских” слојева, био то однос према религији, сексуалности, супротном полу, ма каква симболика, референтност или шта друго. Он своје глумице и њихове филмске смрти посматра као скулптуре – тачније, глумица у њеном “оригиналном” стању је за Арђента попут глине коју ће он тек бруталним, креативним убиством извајати у њен коначни, савршени облик. Поезија уништавања лепоте у Арђентовом филму није, стога, начин да се иживе режисерове нерешене (нерешиве) фрустрације телесношћу (Фулчи) већ надахнуто остваривање једне сасвим посебне и веома италијанске визије лепог.

Као што се не устручава да “призна” и објасни шта су његови лајт мотиви и опсесивне теме, те због чега уопште снима филмове, Арђенто не зазире ни од именовања својих холивудских утицаја и узора. У више наврата кроз интервјуе провлаче се имена Карпентера и Де Палме, као мајстора хорора од којих је Арђенто позајмио много тога, нарочито од последњег (који је опет, са своје стране, “позајмио” много тога од Хичкока). Док сличност са Карпентеровим изразом можемо видети у једном доста посебном смислу за хумор и мало тога другог, Де Палмин утицај је више него очигледан. Театралност, динамика, јасне и засићене боје, звуци, наглашена употреба музике, сви ови аспекти су више него присутни и сви указују на Де Палму. Опет, као и у случају поређења са Бавом, можемо приметити да је Арђенто преузео известан утицај од Де Палме и онда га увишестручио. У свим наведеним аспектима филма – употреби боја, звукова, компоновања, динамици, театралности, Арђенто је подигао лествицу за неколико степени, па бисмо једнако као и у претходном случају могли рећи да је Арђенто Де Палма – на квадрат. Уз све поштовање оригиналности израза и једног и другог, наравно. Свакако је занимљиво у том конктесту упоредити хронологију стваралаштва ова два режисера. Арђенто није млађи од Де Палме, заправо, рођени су управо исте године. Иако је Де Палма почео да снима филмове неких десет година раније од Арђента, у питању су углавном кратки аматерски радови који нису имали широк публицитет. Дакле, иако је Арђенто спреман да именује Де Палму као режисера кога поштује и у чије филмове гледа као инспирацију, оправдано би се могло поставити питање ко је ту тачно коме претходио. Теза да је Арђенто уствари утицао на Де Палму не би била неодбрањива – имала би у најмању руку исто аргумената колико и она да је Де Палма утицао на Арђента. На крају, нити је немогуће нити би био први пут (или изузетак) да је у питању међусобни утицај два режисера као и две кинематографије, италијанске и холивудске.

За крај, питање да ли препоручујемо Арђентове филмове. Ако сте љубитељ италијанског хорора, по свој прилици је наше мишљење излишно јер већ одавно знате за Арђента и имате неколико његових постера на зиду. Ако нисте, све су шансе да вам се његови филмови нимало неће допасти. Све врлине, или особине које поседују – атмосферичност, барокност, театралност, пренаглашеност, засићеност, надреалност – учиниће вам се управо као мане, агресивне и претеране преко сваке мере. На тренутке, његови филмови по монтажи и ритму подсећају на новије MTV спотове (само ипак остају много умешнији, иако је принцип сличан), иако су они најбољи снимани седамдесетих и осамдесетих година. У питању је дефинитивно ситуација где ћете или лудо обожавати или презирати овог режисера, па његове филмове стога гледате на сопствену одговорност.

ПОСЛЕДЊЕ ЧУДОВИШТЕ: РАНКО МУНИТИЋ (1943-2009)

Суманута гимнастика

Флобер је, стварајући “Госпођу Бовари”, готово свакодневно пролазио кроз стање агоније, оптерећен, са једне стране, позицијом кловна, у коју је мислио да је запао пишући о стварима које нису давале размах његове лирске снаге, и оптерећен, на другој страни, неодређеношћу књиге коју пише. Једно се, пак, зарекао: “Каква ће бити књига, немам појма; али одговарам да ће бити написана”.

Ранко Мунитић био је другачијег списатељског састава и другачије судбине; његова есејистичка “суманута гимнастика” знала је добро своју природу, своје намерење, трасу, али није дочекала да буде завршно уобличена – управо, написана. Прошле године, Ранко Мунитић завештао нам је своју отворену, недописану Књигу, “Чудовишта која смо волели (1-5)”.

Утварологија и романтизација недовршеног дела

Немогуће је данас ускратити и оспорити ту чињеницу: Ранко Мунитић је био ерудита нашег времена. Аргумент ове тврдње, и мада непотпун, довољно је снажан: оличен је петотомним пројектом “Чудовишта која смо волели”. Замишљен првобитно као шестокњижје, до нас, закључно са предстојећим Сајмом књига у Београду, “Чудовишта” долазе у нешто редукованијем облику, а овај есеј има амбицију да буде једна од могућих завршних речи Мунитићеве замисли. Post mortem. Post festum.

У сваком смислу, “Чудовишта која смо волели” представљају врхунац есејистичког живота Ранка Мунитића, његов magnum opus. Питамо се само, помишљајући највише на трагичну судбину Валтера Бењамина и његов животни пројекат “Passagen Werk”, да ли је онда Мунитићев пројекат, иако недовршен, остао и недоречен?

И у овом случају, случају, дакле, жалосно недовршеног дела, постоји сценарио који успоставља занимљиву, структуралну везу са Шекспировим “Хамлетом”; стереотипни хорор-сценарио који отварају поноћна магла, усамљени стражар на бедему, појава Духа. Тако, у кадар једне окончане, упокојене литерарне биографије неодложно ступа, као на бедеме изглобљеног Елсинора, страст према фантомима, утварама и аветима, али страст коју гаје они који су на бедемима заостали; страст за мистификацијом недореченог покојника, који је – дубоко верујемо у то – спреман да се врати на наше бедеме, како би нас неодлучне поучио, разуме се – ултимативном науком, коју само су још утваре у стању да носе уз себе, и због које принуђени су да лутају између два света.

Све те сабласти ми бисмо да вратимо на своје постојеће и опстојеће литерарне бедеме, убеђујући себе како смо без њихових очинских речи мудрости остављени на ветрометини своје стварности. А, опет, да се не изгуби из вида, све те писце ми смо сами претворили у авети, и то утварологијом коју не би требало приписати самим писцима, уметницима. Утварологијом која долази првенствено из читалачког бића, у облику морбидне, суморне, несвесне жеље да аутора од једног тренутка боље да нема, како би на сцену могао да ступи романтизам, езотерија недописане књиге.

(У чијој је то служби онда Смрт? Воле ли читаоци смрт аутора затеченог усред посла, његову прерану смрт, прижељкују ли је? Или то прижељкује сама Уметност којој су служили? Рачунају ли са тим и толики писци, уметници, током живота, или у тренутку смрти, док у ропцу прелиставају свој животни учинак? Велика би то листа била недоречених, осујећених стваратеља, којима недореченост, на другој страни, није ускратила вредност, славу или шта већ).

Сада ми на памет пада само Артур Рембо као уметник који је није остао недоречен.  Преостатак, онај већи део пописа писаца, махом је напуштао живот прекинут у послу којем је био посвећен до свог последњег тренутка. А отишли су “наводно”, тако ми то видимо (не и они, сигуран сам у то!) недовршена посла, остављајући нас, као данске краљевиће (ми несвесно желимо да смо данска краљевска сирочад!), у неизвесности правог, каденцираног, мајсторског краја својих замисли, које су нас чак и тако, “у траљама”, очарале а потом и оставиле, на пола нашег, читалачког пута. Посебно је тако када је у питању magnum opus неког писца, дело које писац негује целог живота или се за њега цео живот припремао, као што је то случај са Балзаком и његовом “Људском комедијом”, затим са Кафкиним “Процесом”, Музиловим “Човеком без својстава”, Бењаминовим “Пројектом аркаде”, Гогољевим “Мртвим душама”, Булгаковљевим “Мајстором и Маргаритом”, “Cantos” Езре Паунда, Вергилијевом “Енеидом”, Тукидидовом “Историјом Пелопонеских ратова”, Чосеровим “Кантерберијским причама”; ту су и Шекспир и Гете и Марлоу и Хемингвеј и  Моцарт, Мусорски, Пучини, Чајковски; затим и Џими Хендрикс, Брус Ли (“Игра смрти”), Брендон Ли (“The Crow”), Мерлин Монро, Хит Леџер (“Dark Knight”).

Али као што се много писаца, композитора, сликара, глумаца, итд, претворило у данске мудре авети, тако се и много нас претворило у краљевиће, синове преминулих. И ми измишљамо разлоге и поводе за дружење са неупокојенима. Ми неупокојене стварамо.

Matrix-пројекат: о тренутном учитавању знања

Утварологија читалачке сирочади и романтизовање недовршеног дела, отуда, претварају свог писца, у читалачкој машти, у још једно непланирано, литерарно, фикционално чудовиште, у планираном пројектном списку (Ноа, Франкенштајн, Гуливер, Дракула, Пинокио…) неубројену сабласт, која би могла, у исто време, и да природно доврши Мунитићеву недоречену књигу о маштенским бићима. А ова књига, са тим би ваљало ићи даље, једна је од најлепших, најпотпунијих и најкориснијих мапа културе, књижевности, филма и стрипа код нас, чији су далеки узори средњевековни “Физиолози”, а најближи – Јунгова теорија архетипова, Борхесов “Приручник фанстастичне зоологије” и “The Masks of God” Џозефа Кембела (Joseph Campbell).

Ова оцена постаје прихватљива ако се у обзир узме једна од могућих деконструкција наше стварности: ми живимо доба великих резимеа. У медијској конфузији коју свакодневно проживљавамо, свако на свој приватни, необични начин, као да смо искушеници Пановог лавиринта, овакви пројекти, као што је и Мунитићев, који у компримованом облику, у форми кодекса, доносе целу једну библиотеку и видеотеку, изгледају као тренутна и интензивна учитавања знањā и вештинā попут оних из филма “Matrix”: данас бих желео да будем кунг фу борац или Рамбо, улогујем се, дакле, прикључим на апарат сазнања (едемско дрво знања добра и зла) и то је све! Знам, према томе, кунг фу, и имам одговарајући арсенал оружја, који ће ми обезбедити улазак у добро брањени објекат… Ништа, дакле, ни данас као ни пре нашег “данас”, не изгледа у тој мери важно, као што је то жеља за тренутним, компримованим и интензивним знањем, која homo sapiensa поштеђује пуног и трауматичног учинка смртоносног времена, а које образовање, по својој природи, изискује. И све се на крају крајева своди на алфа-мит, с почетка Прве књиге Мојсијеве, о Адаму и Еви и о забрањеном дрвету сазнања Добра и Зла, чији је плод током векова постао, омашкама потоњих преводилаца – неодољива јабука греха… Загризеш плод или се прикључиш – то и данас и одвајкада излази на исто: на велики сан о потпуном, тренутном сазнању. Ето, управо такву утопистичку архетипску илузију о доступности свеколиких информација и сазнања последња књига Ранка Мунитића подржава на најлепши могући начин.

Шта би могао онда Ранко Мунитић – на нашим вечно есхатолошким, читалачким бедемима, као утвара коју нас је сам приморао да створимо – да нама, заосталим краљевићима, поручи? Коју то за свога вреднога живота неисказану, врхунску, есенцијализовану мудрост? Измишљајући причу, дакле, у којој баш ја дописујем Мунитићеву недописану књигу, пада ми на памет, као могућност да се тај фантомалистички сан обистини, како бих могао просто да парафразирам покојникове сопствене речи, којима је он затворио есеј о Петру Пану1: Могао би да каже још: “ја сам чудовиште”.